Beloglavi sup Rajka, neverovatne činjenice o jednoj ptici

Za beloglave supove se u nekim mestima u Srbiji veruje da predvode oluju i rasteruju gromove, ima ih na grbovima i srednjovekovnim ornamentima, a u afričkim plemenima pero supa koristilo se kao amajlija koja štiti od zlih sila.

Beloglavi sup je ptica sa rasponom krila od skoro tri metra koja za let koristi vazdušne liftove i hrani su u “restoranima“ čemu prethodi specifično ritualno ponašanje.

Profesor dr Saša Marinković iz Fondacije za zaštitu ptica grabljivica objašnjava da je beloglavi sup po svemu posebna vrsta koja ima nacionalni, obrazovni, sanitarni, estetski i ekonomski značaj za lokalne zajednice, kao atribut očuvane životne sredine.

Beloglavi sup, napominje, nikada nije ostavljao ljude ravnodušnim - ili su ga obožavali ili su ga se gnušali zbog njegovog načina života. U našem narodu su mu davali natprirodne osobine i utkali ga u razna verovanja i običaje - da može da vidi budućnost i da se ne sme terati kada se hrani da se ne bi navukla gnev bogova na porodicu, jer su supovi “došli po svoje“. Jedno od verovanja zabranjuje da se broji u jatu da ne bi nešto od stoke uginulo sutra. Nalazimo ih, kaže, na grbovima i srednjovekovne srpske vlastele: Nemanjića, Lazarevića, Mrnjavčevića i Crnojevićima.

U starom Egiptu, dodaje profesor Marinković, predstavljao je boginju Negbet, zaštitnicu grada Tebe, a i dan danas beloglavi supovi učestvuju u ritualu nebeske sahrane (ekskarnacije) na Tibetu kod budista i kod Parsa, u Iranu i Indiji.

Profesor Saša Marinković napominje da jedina ptica iz reda grabljivica koja nikad ne lovi svoj plen je iz roda supova.

Uginule životinje su retka pojava u prirodi, pa sve ostale vrste koje zovemo lešinarima i među pticama i među sisarima ne uspevaju da se prilagode tako da se hrane isključivo uginulim životinjama. Prvenstveno love, ali se hrane i uginulim životinjama.

Supovi su evolutivno uspeli da razviju brojne adaptacije koje su im omogućile da budu uspešni u ishrani isključivo uginulim životinjama, pretražuju ogroman prostor i kolektivno traže hranu, navodi Marinković.

Beloglavi sup oduvek živi na ovim prostorima, odnosno stotinama hiljada godina. Fosilni nalazi u Srbiji datiraju od oko 15.000 godina, a prvi zapisi o prisustvu beloglavog supa u Ovčarsko-kablarskoj klisuri su iz 1828. godine. 

Procesi u prirodi su dinamični i skloni su različitim promenama među njima i klimatskim koje su presudne za stvaranje toplih vazdušnih liftova i sposobnost njihovog korišćenja od strane beloglavih supova.

Za vreme ledenih doba beloglavi supovi su se povlačili južno do severne Afrike, a u toplijim fazama interglacijacije su ponovo kolonizovali napuštene severne prostore i vraćali se zajedno sa njihovim “plenom” - divljim preživarima. Danas zapadnu Srbiji naseljava oko 250 parova od kojih se gnezdi od 130 do 140 parova, u zavisnosti od godine i predstavlja najbrojniju populaciju na Balkanu.

Lešinari su najugroženija grupa životinja na svetu. Od 16 vrsta lešinara Starog sveta 14 se nalazi pred istrebljenjem. U Srbiji su u prošlom veku živele četiri vrste lešinara. Orao bradan, crni lešinar i bela kanja su izumrli.

Uspeli smo da sačuvamo beloglavog supa velikim naporima u primeni programa mera zaštite koje su sprečile njegovo nestajanje.

U Aziji i Africi naglo nestaju supovi i druge vrste lešinara, veliki se napori ulažu da se zaustavi ovaj negativan proces. U Evropi su pokrenuti programi vraćanja beloglavih supova i druge tri vrste lešinara na prostore sa kojih su se povukli. U Srbiji je uspešno obnovljena populacija u zapadnoj Srbiji, ali je iščezao u istočnoj Srbiji pre 70 godina.

Pokrenuta je kampanja za povratak ove vrste u Sićevačku klisuru. Beloglavi sup je ranjiva vrsta i malo treba da se ponovo nađe na rubu opstanka i zavisi od primene mera zaštite.

Glavni razlozi izumiranja bili su postavljanje otrovnih mamaca u prirodi koje su lovačka društva postavljala da bi suzbili vuka, šakala, lisicu i pse u lovištima. Pored otrova, uvođenje neselektivnih veterinarskih sanitarnih mera koje su nalagale spaljivanje ili zakopavanja uginule stoke dodatno su uticale na nestanak ove i drugih vrsta lešinara.

Danas su izloženi novim pritiscima izazvanih ljudskim delatnostima koji uzrokuju povećani mortalitet ptica kao što su dalekovodi i vetrenjače.

Po nestajanju divljih preživara (divljih goveda, bizona, konja i magaraca) beloglavi sup se prilagodio ishrani pitomim stadima koje je čovek uzgajao. Bio je od koristi stočarima jer je uklanjao uginulu stoku i sprečavao širenje zaraza. 

Stoka se nomadski gajila - leti je silazila u nizije, a zimi je izgonjena na planinske pašnjake. Nestankom nomadskog stočarenja stoka je zimi počela da se gaji u štalama, a leti je isterivana na planinske pašnjake. Supovi su tako izgubili hranu u zimskom periodu kad im je najpotrebnija. Stočari su ostavljali pticama hranu i to im je bilo od velike pomoći i često su po nekoliko sela imala kamenu ploču gde su ostavljali uginulu stoku.

Međutim, šezdesetih godina uvode se neselektivne veterinarske  sanitarne mere koje su zabranjivale ostavljanje pticama hrane i, uz velike zaprećene kazne, nalagale obavezu zakopavanja ili spaljivanja uginule stoke. Na ovaj način supovi su ostali bez hrane. Programom mera zaštite pokušali smo da vratimo nekadašnju harmoniju u prirodi u odnosu stočara i beloglavih supova otvaranjem “restorana za supove“, gde je omogućeno stočarima da se rešavaju uginule stoke.

Ovaj vid reciklaže uveden je u Španiji i Francuskoj gde supovi uklanjaju stočni otpad i na taj ekološki i prirodan način vrše svoju sanitarnu ulogu u prirodi koju su hiljadama godina radili.

Na ovaj način su ostvarene velike uštede i izbegnute štetni zagađivači koje se javljaju pri spaljivanju stočnog otpada. U Srbiji godišnje bude oko 390.000 tona stočnog otpada od koga se 20% spaljuje u spalionicama, tri odsto dolazi do supova, a ostatak završava po divljim deponijama.

Supovi svakako nude ekološko rešenje u uklanjanju stočnog otpada kao što su to prepoznale druge zemlje Evrope u kojima se gnezde.

Jedan od načina prilagođavanja na ishranu uginulim preživarima je i udruživanje više ptica u zajedničkom pretraživanju pašnjaka u potrazi za hranom. To ih čini efikasnim, ali kad se nađe uginula životinja hrane ima previše za jednu pticu, a mora da se nahrani celo jato.

Ptice grabljivice imaju prirodno urođenu agresivnost. Da bi se ona ublažila i omogućilo da se celo jato nahrani jednom uginulom životinjom, razvijeno je složeno ritualno ponašanje.

Jato se podeli u tri dela - posmatrače i kandidate iz kojih se izdvaja dominantna ptica koja prva jede. Posmatrači su malo udaljeni i obično na nekoj tački dobre preglednosti i kontrolišu da ne dođe neki drugi predator jer meso je retko u prirodi i privlači druge grabljivice.

Sam način prilaska hrani je obeležen paradnim hodom, plesom podizanjem različitih perja i simuliranim napadima u kojim ne dolazi do ozbiljne povrede druge ptice, već je cilj da se uspostavi hijerarhija u jatu. 

Sam ritual sa borbama, zastrašivanjem i paradiranjem predstavlja pravu atrakciju za fotografe i ljubitelje ptica.

Dominantna ptica “despot” je najagresivnija, a agresivnost joj raste sa stepenom izgladnelosti. Čim se dominantna ptica najede pada joj agresivnost i bude smenjena drugom jedinkom koja je gladnija.

Na ovaj način prvo se nahrane ptice kojim je najpotrebnija hrana i omogućava se da funkcioniše zajednica, odnosno jato za traženje hrane.

Živeti “orlova veka” 500, pa i više godina je narodno verovanje koja se odnosi na beloglavog supa. Beloglavi sup pripada dugoživećim vrstama. Najveća smrtnost je u prve dve godine života kada i preko 50 odsto mladunaca strada zbog teškog načina života i stradanjima na njihovim lutanjima.

Pticama koje prežive prve dve godine i dožive pet godina odnosno dožive polnu zrelost, vek je bio procenjen na 12 godina u periodu kad su bili pred izvesnim iščezavanjem. Proučavanjem su izdvojeni faktori koji utiču na pad populacije i faktori koji su pozitivno uticali na rast populacije.

Ova istraživanja su nam omogućila da favorizujemo rast populacije i produžimo životni vek koji danas procenjujemo na 20 do 22 godine. Većini populacije životni vek je 20 godina, ali ima pojedinaca koji “pregrme“ ovaj period i mogu živeti i do 40 godina. U zoološkim vrtovima zabeležena je starost i preko 50 godina zbog boljih uslova života i zbog toga što kad izgube sposobnost leta mogu da dođu do hrane.

Osamdesetih godina malo se znalo o pticama grabljivicama. Dok nismo započeli program markiranja i praćenja supova nismo mogli ni da pretpostavimo da ova ptica odlazi na velike razdaljine.

Naše mlade ptice zabeležene su hiljadama kilometara daleko, u zemljama od Španije do Iraka. Po sticanju polne zrelosti se najčešće vraćaju u zavičajna gnezdilišta i prestaju da lutaju.

Najdalji nalaz je iz Jemena i udaljenost od 3.500 km.

Veliki broj mladih ptica odlazi na daleka lutanja po Balkanu i Bliskom istoku. Beleženi su i u Africi na udaljenosti oko 5.000 km. Početkom 21. veka uvedena je nova tehnologija satelitskog GPS/GSM praćenja ptica koja nam je omogućila da saznamo mnogo pojedinosti koje na drugi način nismo mogli da saznamo.

U Africi gde je opstala drevna zajednica divljih preživara i supova kao čistača prirode i danas prate divlja migratorna stada gnua, tomsonove gazele i zebri koja prelaze 200 kilometara u vreme suša u jednom pravcu. Kod nas je nomadsko stočarenje prekinuto krajem 19. veka kad je Balkan izdeljen na male države čije granice stočari nisu mogli da pređu.

Najduža nomadska stočarska ruta na Balkanu je bila dugačka 500 kilometara i spajala je nizije do Sutle sa planinskim pašnjacima na Prokletijama. Danas se areal aktivnosti sveo na 80 do 100 kilometara, odnosno do stočarskih regiona Peštera i Zlatibora, jer stada više ne migriraju već se zimi drže po štalama, a leti se isteruju na pašnjake. Beleženi su letovi na veće udaljenosti, ali to sada ređe preduzimaju.

Beloglavi supovi koriste 3,3 odsto energije od one koja bi im trebala za te duge letove. Virtuelno koriste vetrove koji im omogućavaju da prate stada na njihovim dalekim lutanjima.

Težina od 8,5 kilograma povećava parcijalni pritisak po jedinici površine krila što im otvara nove mogućnost aerodinamičnog leta. Sa velikom krilima raspona 2,8 metara hvataju tople vazdušne struje koje se dižu zagrejane od kamenih podloga koje greju vazduh, a on se kao topliji i lakši diže u vidu termalnih liftova. 

Kruženjem u njima bez mahanja krilima dižu se na visine do 2000 metara nadmorske visine. Kada postignu željenu visinu prelaze na klizeći let gde gubitkom jednog metra u visini prelaze do 11 metara u daljinu. Na taj način dolaze do drugog termala koji im vraćaju izgubljenu visinu i omogućava nastavak leta bez utroška sopstvene energije mahanjem krilima.

Najkraća rastojanja između dva termala su termalne ulice kojima se supovi kreću kako bi obilazili velika prostranstva.

Dok orlovi mogu uočiti plen koji se kreće zbog ivičnog efekta retine beloglavi sup nalazi plen koji se ne kreće, što predstavlja posebnu veštinu. Često prati aktivnosti drugih vrsta privučenih hranom kao što su gavranovi, lisice i vukovi.

Može uočiti predmet veličine jabuke sa visine od 350 metara ili drugog supa na udaljenosti od šest kilometara.

Pretražuju teren formirajući češalj od jata i kad jedna ptica uoči plen ona obaveštava kruženjem druge ptice i zato se brzo okupi celo jato na uginuloj životinji. Brzo nalaženje uginulih životinja i okupljanje celog jata stvorilo je verovanje u narodu da vide u budućnost i da znaju gde će nešto od stoke uginuti.

Beloglavi sup u termalnim liftovima može da se podigne od 2500 do 3000 metara nadmorske visine, do korena oblaka dokle dolaze termali. Potrebno mu je šest minuta da se ispenje kruženjem na te visine.

Međutim, oni mogu da koriste i bočne vetrove koji se prilikom duvanja preko kose podloge uzdižu i u njima podižu supove na visine od 500 do 600 metara od podloge. Kod nas najčešće visine na kojim lete su 1.600 – 1.800 metara nadmorske visine jer nema visoke planine na prostoru koji nastanjuje.

Najviši let naših supova je zabeležen na 2.200 metara nadmorske visine prilikom preleta vrhova Durmitora. Na Kavkazu leti i do 3.700, a himalajski sup i do 8.000 metara nadmorske visine.

U Africi 29. novembra 1973. godine avion se sudario sa pticom na visini od 11.274 metara, kako su pokazivali uređaji u avionu.

Ptica je odletela, a po ostacima perja utvrđeno je nesumnjivo da je reč o pegavom supu. To je najviša visina na kojoj je ikada zabeležena jedna ptica.  Procenjuje se da ju je na tu visinu podigla neka oluja. 

Najduži let je oko 800 kilometara, uz procenu da je ptica letela niz vetar.

Beloglavi sup se hrani poluraspadnutim belančevina koje bi po nas bile smrtonosne. Zato često mislimo da je otporan na otrove, ali nije tako.

U Indiji, Pakistanu i Indomalajskoj regiji veterinari su upotrebljavali diklofen u stočarstvu. Ispostavilo se da je diklofen 400 puta otrovniji za ptice nego za sisare i na taj način su potrovali supove.

Danas se procenjuje da je na celom prostoru ostalo samo 4 odsto populacije. Indija je procenila da zbog nestanka supova godišnje gubi 47 milijardi dolara, a smrtnost ljudi se povećala za 5 odsto zbog širenja bolesti i zagađivanja vodotokova uginulom stokom.

Beloglavi sup je otporan na bolesti sisara što mu omogućava da bude sanitarac i da suzbija epizotije u stočarstvu.

Temperatura tela mu je 42 stepena Celzijusa što je smrtonosno za bakterije od kojih sisari boluju, a u ishrani ne jedu ptice. Nestankom supova povećava se bakteriološka razgradnja organske materije i povećava se mogućnost njihovog mutiranja, što predstavlja ozbiljnu pretnju širenja novih bolesti u eri prekomernog korišćenja antibiotika.