Maša Dakić o predstavi “Prima Facie”: Pozorište ima moć da menja stvari

Raiffeisen banka duže od 20 godina pomaže kulturu, smatrajući da je podrška temeljnim vrednostima jednog društva način da se odužimo zajednici. Skoro dve decenije smo ponosni partner Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a dugogodišnju podršku davali smo različitim kulturnim i umetničkim ustanovama.

Ove godine smo podržali monodramu “Prima Facie” u kojoj glumica Maša Dakić, posle 10 godina odsustva iz pozorišta, tumači lik Tese Ensler, advokatice koja je branila muškarce optužene za seksualno nasilje, a zatim i sama postala žrtva.

“Prima Facie” je pravnička priča o integritetu i tome do koje mere smo spremni da sagledamo sopstvene granice hrabrosti, etike i morala, kaže Maša Dakić. Sa Mašom Dakić smo razgovarali i o tome zašto je tekst na prvo čitanje delovao zastrašujuće, ali i koliko je važna podrška kulturi.

Fotografija: Marko Krunić

Kritike predstave i utisci publike o Vašem tumačenju lika Tese Ensler su izuzetni. Nakon premijere u Bitef teatru usledila je prava bura reakcija. Možemo li, makar kratko, da damo predistoriju izvođenja, odnosno kako je došlo do toga da se odlučite za adaptaciju teksta Suzi Miler?

Komad je originalno izveden u Australiji 2019. godine. Nakon toga usledile su hit produkcije u Londonu i Njujorku, i beogradska premijera desila se samo šest meseci nakon zatvaranja predstave na Brodveju. Ja sam komad pročitala pre dve godine, ali kada sam pogledala uživo 9. maja 2023. godine Džodi Komer (Jodie Comer) – iste večeri sam poslala poruku Anji Suši u želji da će imati vremena da baš ona, režira ovaj komad.

Izuzetno mi je to bilo važno, s obzirom na to da sam se usudila i da produciram predstavu. Želela sam da govorim o ovoj temi kroz moju profesiju, i kroz moć pozorišta da priča priču i menja našu stvarnost, sa timom ljudi kojima najviše verujem, a to su upravo – Anja, Maja, Damjan, Marija, Olivera, Aljoša, Milena, Bitef, itd.

Prima Facie je pravnički termin i znači „na prvi pogled“ ili prvi utisak o nečemu. Kako je Vama kao glumici delovao prvi pogled na tekst? 

Zastrašujuće. I kao istina koju nosi, i kao količina teksta koja mora da se nauči. Ali, na prvi osećaj, znala sam da moram to da uradim. Guralo me je nešto, neverovatnom silinom, jer racionalno je teško da posle deset godina pozorišne pauze izaberete da 100 minuta u punoj koncentraciji izgovarate – pravnički tekst.

Ne umem još uvek rečima da objasnim šta je tačno ono što mi daje izdržljivost, ali drago mi je da mogu pred publikom i kroz pozorišnu igru da pokažem koliko mi je stalo da se vodi razgovor na tu temu.

Izvorni tekst je engleski, Prima Facie je latinski termin, predstavu igrate na srpskom. Iako jezik, posebno u pozorištu nije nužno prepreka, možemo li da govorimo o univerzalnosti tema kojima se predstava bavi i pitanjima koja nameće?

Drago mi je da publika nedvosmisleno i prepoznaje problematiku i percipira poreklo same priče koja ne samo da je originalno iz Australije, pa preko svih anglo-saksonskih pravosudnih sistema, došla do nas.

Nego dolazi iz velikog grada, elitističkog okruženja i insistira na tome da se ovaj problem dešava svima i svuda.

Koliko je teško pravnički jezik „prevesti“ u jezik pozorišta? Da li ste u pripremi imali pomoć pravnika, advokata, sudija? Kakve su njihove reakcije, ako su gledali predstavu?

Kad već pričamo o tome, spomenula bih Biljanu Popmijatov koja je i bukvalno prevela komad. Ona je pravni prevodilac, i nije tako često da autorska prava zahtevaju da angažujete baš tako usko-stručno lice za adaptaciju dramskih tekstova.

Kasnije smo imali pomoć advokata Mirjane Milović i profesorke dr Vanje Bajović.

Veliki broj advokata i sudija je gledalo predstavu i reakcije su neverovatne, a zaista sam najuzbudljivije komentare dobila upravo od njih.

Dobila sam skoro imejl koji me je posebno dirnuo i u kome jedan vrhunski advokat kaže kako ga je ovaj komad naveo na razmišljanje o temama, ličnim i profesionalnim, za koje je bio siguran da su odavno promišljene! Zato je važna i po njegovom mišljenju uspešna ova “vežba”, jer takve teme treba iznova čačkati. Treba promišljati iznova i iznova i iznova.

Tesa Ensler uspešno brani klijente koji su često i okrivljeni za seksualne delikte. Kada i sama doživi seksualno nasilje, suoči se sa manjkavostima pravnog sistema. Može li pozorište, pre svega mislim na monodramu, da „ogoli“ tu granicu između prava i pravde?

Milena Garfiled, naš specijalni saradnik i konsultant produkcije, je vrlo precizno postavila jedan od slogana “ogoljena pravda pred vašim očima”.

Takođe, smatram da je jedan od najjačih slojeva ove priče – priča o integritetu, hrabrosti. I do koje mere smo spremni da sagledamo sopstvene granice hrabrosti, ali i granice etike i morala.

Kao što Suzi Miler kaže, ovaj komad hoda “po žici”. I u tome je njegova primamljivost. A na nama je da te granice prepoznamo i da ne skliznemo sa žice – ni privatno ni profesionalno.

Predstava će, osim Beograda biti igrana i za publiku u drugim gradovima Srbije. Možemo li da najavimo gde i kada? 

Upravo sam se vratila sa gostovanja iz Vranja, gde smo naišli na neverovatan prijem publike, u punoj sali pozorišta “Bora Stanković”. Organizovan je bio i panel nakon predstave u kome su učestvovali stručnjaci i vodeći rukovodioci grada, a iz sfere pravosuđa inspektor MUP-a, predsednica Osnovnog suda u Vranju i predsednica advokatske zajednice u Vranju, psiholog, kao i lokalna organizacija za zaštitu ljudskih prava.

To je bilo izuzetno značajno samo po sebi, a polemika je bila dodatni podsticaj i doprinos dijalogu na temu polnog uznemiravanja i seksualnog zlostavljanja. Bilo je vrlo dirljivo, zapravo. I hvala svima koji su izdvojili vreme da budu deo razgovora! Upravo ovakvi susreti su, između ostalog, i načini prevencije ovih krivičnih dela i ponosna sam što i vas kao deo našeg pokroviteljskog tima mogu da predstavljam na takvim susretima i kroz ovaj tekst.

Sledi nam gostovanje u Kruševcu 26. marta i Pančevu 27. marta, a od oktobra promišljamo ponovo i u Beogradu i širom Srbije.